Nada Petrović / Usputna beleška br1.

Usputna beleška br1.

Ne sećam se da je ijedna knjiga postojala u kući pre mog polaska u školu... Čini mi se da ni u jednu jedinu kuću nisam ušla gde je neka knjiga bila na dohvat ruke... Pomalo me ovo vreme koje dolazi podseća na taj period života... Često se zbog prirode posla motam po tuđim kućama, i retko gde vidim da neko ima knjige... Postoje ukoričena uputstva i pravila kako neke poslove treba obavljati, postoje udžbenici, postoje mnoge brošure koje liče na sve drugo samo na knjige ne liče..

Mogu da se napinjem koliko oću iz sećanja ne mogu da prizovem išta što bi  pod pojmom književnost moglo da se podvede... Nije bilo ni K od književnosti...

Čini mi se da sam viđala crkveni kalendar da otac izvlači iz fioke kredenca, iz onog dela gde je meni bio strogo zabranjen pristup, i da nešto u tom blokčetu šarenih korica mastiljavom ili tesarskom olovkom upisuje... Pamtim modrilo na njegovom jeziku, kad bi liznuo vrh olovke, da se bolje vidi, da se ne izbriše, govorio je...

Kasnije, mnogo kasnije, dopalo mi je to njegovo pisanije šaka i drhtavim prstima otvarala sam stranicu po stranicu , tražeći zapisano... Kad tamo... Crc... Svinja se pripatila tad i tad, a tad će se oprasi... Uz'o od toga i toga tol'ko i tolko, a tad treba da se vrati... Pod kokošku stavljeno tol'ko jaja, izvelo se ovol'ko..

Po meni sve mućak do mućaka... Ili je nešto mućkano, a ja to ne pojmim... Pa što se tolko krilo... Pa šta ako se svinja bukari i ako se pripati... Što ne upisaše koliko mačka omacila i gde su ih bacili... Što ne pomenuše kome oni pozajmili, a taj nije vratio, a znala sam i takvih da je bilo...

Ne sećam se ni prvog dana škole... Ni dece koja su se skrivala majkama iza sukanja... To sam kasnije videla da prvaci rade pa sam po svemu sudeći pomislila da ni kod mene nije moglo drugačije... Čini mi se da pamtim da je treperenje majke bilo ko kod jasike. Jadnica, izgleda da se uplašila više nego ja i da je za nju taj dan bio veći nego za mene...

Prvo čega se sećam je kosa tanka uspravna debela... Pa opet kosa tanka uspravna debela... Velike i male linije... A ja u svaku drugu... I dade ti meni moja ljubljena učiteljica jedinicu preko cele sveske... A možda i nije bilo tako, a možda i nije bilo tad, al sve mi se čini da ne grešim... Кosa tanka uspravna debela... Uvek isti zadatak... Pod konac... Kosa tanka i debela, zamal’ mi se slova ogadila, pre nego što sam i jedno u svesku upisala...

Dođem ti lepo kući i ne smem da kažem... Plačem ko kiša... Lepo ti ja dobi batine što ništa ne govorim, pa tako suze presušiše, da bi se ubrzo u još većem broju slivale preko crvenih obraza... Ko da su izvori bili nakratko začepljeni pa probili još većom snagom... Posle, majka zajedno plakala sa mnom proklinjući svoje roditelje što joj nisu dali ni dan škole, no ona slepa kod očiju sad ne zna kako da mi pokaže a nema koga ni da pita...

Kad je otac došao kući, majka za onu jedinicu ne reče ni reč... Pokaza mu svesku u kojoj se proklete male i velike linije razletele na sve strane, i reče da treba da mi pokaže, a on grmnu da za to učiteljica prima platu, da ako ne znam i ne idem u školu, a šta ću u školu ako ne slušam, a da sam slušala ja bi' čula, no sam blejala kroz prozor da gledam decu što se sigraju... I još nešto, da mi se to nikad više ne ponovi...

I vala ne znam kako al više se ne ponovi... Prežive i te kose i tanke i uspravne i debele, al nikako da naučim da nadlkanicom ne savijam listove... Urolaju se nekako na kraj ko kad majka tegljenu gibanicu stavi u tepsiju, a da je nije dobro skoturila... Razvije se nekako i razlista... Otac govorio da baš voli te krajike malo požutele, al one krajike u mojoj svesci nije mogao ni da smisli... Ko da mu se gadilo, u ruke nije hteo da ih uzme, sem kad neko dođe sa strane, a on, malo pod gasom, nekad u punom gasu, potraži svesku da pokažem gostu dokle sam stigla... Ma stigla sam dotle da je počeo stomak da me boli kad god je učiteljica tražila da pregleda domaći ili školski i da ocenu...

Negde sam videla da te magareće uši mogu da izbegnem ako od koverte odsečem uglove i navučem ko naušnice na ivice... Uzmem ti kovertu koju nađem u kući i uradim tako... Pohvali me majka kako se eto nauči da ne savijam listove, al kad vide od koje koverte sam skinula ćoškove nauči me još jednu lekciju, i to preko reda, da nikada, čujem li, niikaadaa ne uzimam ništa što nije moje. Dok ne pitam... Pitala ja kasnije za sve i svašta dok nisam naučila da retko šta može da bude moje kad tražim... To mora da se zasluži... A ja sam većinom samo batine zasluživala...

Ej, bre ja idem u školu, a ponašam se kao dete... Nisam više dete... Ne treba da se igram lutkama... Tako ti meni i lutku koju sam godinu dana ranije dobila i čuvala ko oči u glavi dadoše mojoj mlađoj sestri od tetke... Sledeće godine sam se drala ko odran jarac kad sam videla da ta moja sestra ima punu prikolicu lutaka sa kosom, a onu moju plastičnu rasčerečila i otkinula joj glavu pa je bacila u kanal kraj prasića koji su riškali i gurkali je s jednog kraja na drugi...

                                                 Nada Petrović

 

Fotografije su sa Pinteresa