недеља, 18. децембар 2016.

Nada Petrović / Usputna beleška br1.




Usputna beleška br1.




Ne sećam se da je ijedna knjiga postojala u kući pre mog polaska u školu... Čini mi se da ni u jednu jedinu kuću nisam ušla gde je neka knjiga bila na dohvat ruke... Pomalo me ovo vreme koje dolazi podseća na taj period života... Često se zbog prirode posla motam po tuđim kućama, i retko gde vidim da neko ima knjige... Postoje ukoričena uputstva i pravila kako neke poslove treba obavljati, postoje udžbenici, postoje mnoge brošure koje liče na sve drugo samo na knjige ne liče..
Mogu da se napinjem koliko oću iz sećanja ne mogu da prizovem išta što bi  pod pojmom književnost moglo da se podvede... Nije bilo ni K od književnosti...
Čini mi se da sam viđala crkveni kalendar da otac izvlači iz fioke kredenca, iz onog dela gde je meni bio strogo zabranjen pristup, i da nešto u tom blokčetu šarenih korica mastiljavom ili tesarskom olovkom upisuje... Pamtim modrilo na njegovom jeziku, kad bi liznuo vrh olovke, da se bolje vidi, da se ne izbriše, govorio je...
Kasnije, mnogo kasnije, dopalo mi je to njegovo pisanije šaka i drhtavim prstima otvarala sam stranicu po stranicu , tražeći zapisano... Kad tamo... Crc... Svinja se pripatila tad i tad, a tad će se oprasi... Uz'o od toga i toga tol'ko i tolko, a tad treba da se vrati... Pod kokošku stavljeno tol'ko jaja, izvelo se ovol'ko..
Po meni sve mućak do mućaka... Ili je nešto mućkano, a ja to ne pojmim... Pa što se tolko krilo... Pa šta ako se svinja bukari i ako se pripati... Što ne upisaše koliko mačka omacila i gde su ih bacili... Što ne pomenuše kome oni pozajmili, a taj nije vratio, a znala sam i takvih da je bilo...


Ne sećam se ni prvog dana škole... Ni dece koja su se skrivala majkama iza sukanja... To sam kasnije videla da prvaci rade pa sam po svemu sudeći pomislila da ni kod mene nije moglo drugačije... Čini mi se da pamtim da je treperenje majke bilo ko kod jasike. Jadnica, izgleda da se uplašila više nego ja i da je za nju taj dan bio veći nego za mene...
Prvo čega se sećam je kosa tanka uspravna debela... Pa opet kosa tanka uspravna debela... Velike i male linije... A ja u svaku drugu... I dade ti meni moja ljubljena učiteljica jedinicu preko cele sveske... A možda i nije bilo tako, a možda i nije bilo tad, al sve mi se čini da ne grešim... Кosa tanka uspravna debela... Uvek isti zadatak... Pod konac... Kosa tanka i debela, zamal’ mi se slova ogadila, pre nego što sam i jedno u svesku upisala...
Dođem ti lepo kući i ne smem da kažem... Plačem ko kiša... Lepo ti ja dobi batine što ništa ne govorim, pa tako suze presušiše, da bi se ubrzo u još većem broju slivale preko crvenih obraza... Ko da su izvori bili nakratko začepljeni pa probili još većom snagom... Posle, majka zajedno plakala sa mnom proklinjući svoje roditelje što joj nisu dali ni dan škole, no ona slepa kod očiju sad ne zna kako da mi pokaže a nema koga ni da pita...


Kad je otac došao kući, majka za onu jedinicu ne reče ni reč... Pokaza mu svesku u kojoj se proklete male i velike linije razletele na sve strane, i reče da treba da mi pokaže, a on grmnu da za to učiteljica prima platu, da ako ne znam i ne idem u školu, a šta ću u školu ako ne slušam, a da sam slušala ja bi' čula, no sam blejala kroz prozor da gledam decu što se sigraju... I još nešto, da mi se to nikad više ne ponovi...
I vala ne znam kako al više se ne ponovi... Prežive i te kose i tanke i uspravne i debele, al nikako da naučim da nadlkanicom ne savijam listove... Urolaju se nekako na kraj ko kad majka tegljenu gibanicu stavi u tepsiju, a da je nije dobro skoturila... Razvije se nekako i razlista... Otac govorio da baš voli te krajike malo požutele, al one krajike u mojoj svesci nije mogao ni da smisli... Ko da mu se gadilo, u ruke nije hteo da ih uzme, sem kad neko dođe sa strane, a on, malo pod gasom, nekad u punom gasu, potraži svesku da pokažem gostu dokle sam stigla... Ma stigla sam dotle da je počeo stomak da me boli kad god je učiteljica tražila da pregleda domaći ili školski i da ocenu...
Negde sam videla da te magareće uši mogu da izbegnem ako od koverte odsečem uglove i navučem ko naušnice na ivice... Uzmem ti kovertu koju nađem u kući i uradim tako... Pohvali me majka kako se eto nauči da ne savijam listove, al kad vide od koje koverte sam skinula ćoškove nauči me još jednu lekciju, i to preko reda, da nikada, čujem li, niikaadaa ne uzimam ništa što nije moje. Dok ne pitam... Pitala ja kasnije za sve i svašta dok nisam naučila da retko šta može da bude moje kad tražim... To mora da se zasluži... A ja sam većinom samo batine zasluživala...

Ej, bre ja idem u školu, a ponašam se kao dete... Nisam više dete... Ne treba da se igram lutkama... Tako ti meni i lutku koju sam godinu dana ranije dobila i čuvala ko oči u glavi dadoše mojoj mlađoj sestri od tetke... Sledeće godine sam se drala ko odran jarac kad sam videla da ta moja sestra ima punu prikolicu lutaka sa kosom, a onu moju plastičnu rasčerečila i otkinula joj glavu pa je bacila u kanal kraj prasića koji su riškali i gurkali je s jednog kraja na drugi...

                                                 Nada Petrović

 







Fotografije su sa Pinteresa

16 коментара:

  1. Baš me rastužila ova priča. Zaista je lepo napisana. Podseti me na moje detinjstvo i neke slične doživljaje.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Za dan dva napisaću zašto mi je važan svaki komentar... Hvala ti od srca na trudu da isčitaš, moja Snežana...

      Избриши
  2. Nado, u sekvencama prepoznajem i neke svoje zapitanosti iz tog doba. Da li je ovo deo nečeg većeg? Volela bih da pročitam...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Marina moja... Imam neke lude bube koje ponekad obrišu cele rukopise... Do sada je izbrisano 26 ili 27 rukopisa... Ne vidim način da se objave pa mi pukne film... Ovo je delić jednog od tih rukopisa... Naletela sam na sirova pisanije i delove za ceo rukopis, ali da ga sada dopišem sa ovom pameću i energijom... Zato sam i postavila ovde,.. Veoma mi je važno da vidim vredi li se oko ovoga angažovati... U planu mi je da pod ovim istim naslovom još nešto izbacim na blog uskoro...

      Избриши
  3. Dušice draga
    S knedlom u grlu sećam se onih priča psiholoških, da dete u čoveka izrasta tokom prvih godina života. i da ga ono što tada doživi boli ili usrećuje sve dok je živ.
    Sestro mila. sve sam te razumela. Svaki naš neprijatni doživljaj iz detinjstva, svaki naš tužni dan, boli kad god se setimo... sveske, škole, učiteljice, lenjira, pisanja... svejedno d ali nas je rastužio tata, uvredila drugarica, razočarao ujak...
    Ljubim te...
    Ovo gore je komentar koji sma napisala šerujući tekst na Gugl.
    Onda sam pročitala ostale komentare i tvoje odgovore na njih pa shvatila caku. I da ti priznam, po cenu da mi Meri zameri... ona mi je skrenula pažnju na tvoj tekst koji ja nisam mogla da vidim. Ne umem da ponovim šta mi je rekla, ali to što mi je rekla, a znam da ćeš mi poverovati, dovoljno je da ti ulije veru u to da vredi i nastaviti. i da, njenim rečima pohvale pridružujem se na ovakav način.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Negoslava moja... Sve je ovo sirovo, onako kako je zapisano pre desetak, a možda i više godina. Naletela sam u rokovnicima na te usputne zapise pre neki dan... Verovala sam da su i oni izgoreli nekoliko dana pre nego što sam pošla na argatovnje tamo daleko preko Crnog mora. Izbacivanje na net ima za cilj da proverim da li pisanje u kom nema droge, seksa, kriminala, silikona, ikoga više zanima. Prijatno sam iznenađena odazivom i reakcijom. Sve ovo će da mi da snage da neke davno započete rukopise završim... Ima tu i romana i priča i svega i svačega. Ono što je najvrednije je to što sam nekoliko preporuka u vezi pisanja dobila. Oni koji poznaju moje pisanje pitali su me šta mi bi da „prvu ruku“ javno objavljujem... Drugi su mi skrenuli pažnju šta im se ne uklapa u celu priču... Sve je to meni veoma bitno, jer ovo mi je ( za sada) jedini način da neko što npročita od mojih proznih zapisa. Gomilaju se završeni rukopisi... Isčišćeni, obrušeni, skockani... Izdavači imaju odgovore: Ne objavljujemo domaće pisce, nije ovo nešto što će da donese novac, koristiš stare reči koje malo ko razume, ubaci malo seksa, ljubavnu priču, trice i kučine...
      I da ne dužim... Znam da ćeš da me razumeš bez dodatnih objašnjenja...
      ( PS: verujem da ću 5-6 Usputnih beleški da izbacim koje nastavljaju ovaj niz, nakon toga ću, po svemu sudeći da objavim i neke druge zapise iz nekih drugih rokovnika...)
      Hvala od srca za podršku... Idemo dalje...

      Избриши
  4. Sa zadovoljstvom sa čitala ovaj lijepi tekst :)
    Srdačan pozdrav!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. KImeta, zadovoljstvo je moje... Hvala je malo reći... Pozdrav iz Šumadije...

      Избриши
  5. Да нам није било тако, не би смо биле овакве....како ти кажеш "To mora da se zasluži...
    "...:)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Beleške se ređaju... Zaslužićemo nešto... Šta niko ne zna unapred...

      Избриши
  6. „Piši, dobra Nado, piši...“ И чувај записано, не бацај, не спаљуј!... „Успутне белешке“: дирљиве и додирљиве! животне! памћење и наук! за памћење и наук! за душу. Ако сада не могу у књигу, доћи ће им време. Проћи ће и ова халабука „ти мени, ја теби“ и још којешта. Ако не дочекамо, „Успутне белешке“ хоће. Савиј их само у ролницу, као тапију.
    Поздрави, Надо! Име Ти не дâ да губиш наду! И пиши, пиши, добра Надо!
    Веселинка

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Dušo moja.... Ne gubim nadu... Samo pokušavam da budem realna.
      Dok ovo kuckam setih se mog aforizma koji na FB izbacih pre otprilike mesec dana:
      „Pesimista: Ne može gore.
      Optimista: Može, može. „

      Избриши
  7. Deca iako mala su ozbiljni ucesnici svih dogadjaja, ali veliki ne dozivljavaju na isti nacin.

    ОдговориИзбриши