субота, 24. децембар 2016.

Nada Petrović // 12. usputna beleška




Добро је...

Последњи пут проверавајући да ли су све књиге, свеске, радни листићи спаковани, да ли је поклон за учитељицу добро замотан у шушкави целофан, спустала је још топле прженице у џепчић на ранцу. Поглед јој је пао на плик који је нарастао на надланици десне руке. Потклобучена кожа би требала да ме боли, помислила је.
Ранац је тежи од мог детета. Морам да га понесем скоро до школе. Нека он носи последњих педесетак метара сам. Не треба његово друштво да зна. Деца су то. Умеју да буду зла, помислила је.
Спремићу, спремићу... Не знам шта да спремим за ручак. Скоро ничега у кући нема. Па ни зејтина. Да га је било не бих се можда опекла. Маст је прснила. А сада, опет, треба смислити, али шта? Шта када има само неколико главица црног лука и кромпира?- помислила је.
Могла сам да дам детету неки динар, да купи кифлицу, а не да једе хладне прженице. Могла сам, ал' у кући ни динара. Све је покупио. Однео са собом. Треба му. Данас је 8. Март.- помислила је.
Прошавши крај огледала видела је своје лице прекривено пудером. Купила га је крадом. Да прекрије модрице. Да се дете у школи не постиди. Да се она не стиди. Да нико не примети. Да је нико ништа не пита. Добро је, скоро ништа се не види, помислила је.
Док је склањала испражњену флашу са стола, закачила је плик. И све је спласло. И ово је добро, проћи ће, није страшно, помислила је.
Вратила се у кревет, покрила преко главе и гледала у мрак док се напољу сунце борило са пахуљама које су као пчеле лелујале. Баба Марта. Добро је. Брзо ће пролеће, помислила је.
Чула је како неко јеца у соби. А нигде никога. Како се отегнуто цвиљење од зидова одбија. И није осећала ништа. И није мислила ништа. Посматрала је како се мрак испод јоргана претвара у разјапљена стозуба уста. Почела је наглас да броји на прстима. Један, добро је, два, добро је, три, добро је... Добро је...


                                       Nada Petrović


     







Нема коментара:

Постави коментар