среда, 21. децембар 2016.

Nada Petrović / Usputna beleška br. 6.




Da, bilo je to neko drugo vreme kada se korov čupao iz korena, kada se svaka stopa zemlje pretvarala u oranice, kada su se i uvratine motikom ravnale, da se šiblje i vrzina ne proširi. U stvari nije ni bilo vrzina između njiva, nego bogazi.
Korov nije bio samo bilje koje se sklanjalo iz njive pre nego što oklasa, već se korovom i kukoljom nazivalo sve ono čega se domaćin, domaćica, rod, familija il’ naselje stideo ako mu je usev zaparložio.
Svako je želeo od svakog da bude bolji sem od svoje dece. Svakom su deca bila najveće blago i najvrednija imovina. Žene su umele pre nego što legnu da se prekrste i pomole: „ Molim ti se sačuvaj svu decu, pa i moju“. Istu su molitvu ponavljale i kada bi ustale. Muškarci su oko sebe i tuđu dečurliju sakupljali i pokazivali im šta umeju, prenosili svoje znanje drugima ko svojima.

                                          Rtanj. fotografija sa Pinteresa


U to vreme je bilo nešto najnormalnije da se znanje iz dupeta prutićem utera u glavu, znači da se sedne i nauči ili će šiba da radi..: A sada? Šta sada? Sada se neko tamo kladi i opali šamarčinu nastavnici, a ova ne sme ni da jaukne, jer će nasilnika da stresira. Ili monstrum u malom pakovanju kresne upaljač i od čoveka napravi buktinju? I, opet, šta sada? Kako šta? Vratiti se na prave vrednosti. One vrednosti koje su prenošene s kolena na koleno. 
Znam ripiće dušebrižnici da mi objasne. Skočiće isti oni kojima je normalno muželožništvo da se propagira. Koji objašnjavju da su naša nerođena deca zaslužila osiromašeni uranijum. Skočiće al’, kako beše ono naši preci govorili? I to me zabole!!!

                      Zlatibor - fotografija sa Pinteresa

Nego, da nastavim ono o znanju i glavama, postojala je poslovica: Ko nema u glavi ima u nogama. Postojala je i priča da od znanja motika neće sama korov da seče nego mora da se dobro stegne u šake, da nema hleba bez motike.
Stari još što šta pričali a svakakvi novokomponovani nam dokazaše da nije baš tako. Počevši od toga da ima hleba bez motike. Ima i biće sve dok se ne podignu oni što rmbače i dok ne uzmu usranu motku u žuljevite dlanove da pokažu kako džabalebarošima kako se utucavaju ušicama grudve pre setve.
I ne samo to... Ono za glavu i noge, najbolji dokaz su ove naše i njihova kolena, kako ih ono zvaše, starlete li beše? Nekad se to drugačije zvalo i bilo je to korov koga se familija i celo selo stidelo. Nekada se govorilo: Kamo sreće da te je moj neprijatelj izrodio. A danas? Bolje da ne pominjem danas jer sutra će biti gore.

                         Tara - fotografija sa Pinteresa

E, beše nekada. Došlo vreme da se otrovni kukolj gaji, a šenica belica eliminiše. Došlo vreme u nevreme, a mnogi od nas nemaju snage nit vremena zbog serija, rijaliti programa, zbog svega i svačega što je ništa i nikad neće nešto da postane. Mnogi neće svoju decu i unučiće naučiti kako može da se preživi kada se bez lakiranih noktiju, veštačkih trepavica, besnih motora i džipova ostane.


Kad sve to pomenuh setih se i zagrcnuh od smeha. Setih se budućnosti i arheoloških nalaza koje će neko kroz hiljadu ili dve hiljade godina da vrši na našim staništima. Majko moja šta će sve tu da nađe. Žao mi čoveka il’ vanzemaljca, garant zagledajući nečije skelete, analizirajući na njima silikonske guzice, grudi i usne, razne alke na svakojakim mestima postavljene, mozak kao beli bubrezi kod kopuna; sve to analitzijajući i upoređujući neće imati šanse da se snađe.
A kakve to veze ima sa korovom? Nemam pojma. „Svakim danom u svakom pogledu“ sve više nemam pojma gde je nestala zemlja u kojoj su naši roditelji rođeni, gde potonu ona u kojoj smo tako reći do juče živeli.

                              Nada Petrović


Нема коментара:

Постави коментар