Укупно приказа странице

недеља, 25. децембар 2016.

Nada Petrović // 16. usputna beleška


Da imam još tri života, i da u svakom od njih ni minut ne spavam, niti jedem, niti bilo šta drugo radim sem što bih zapisivala misli i osećanja, opet ne bi’ ni delić preživljenog pribeležila, prolete joj misao dok je još jedan čvorić vezivala na beloj vunici koju su moljci mestimično progrizli i pokidali. Dobro je, nastavi da mota klupko sećanja. Da, dobro je, što sam sve sklonila i skrajnula, što sam odustala od pokušaja da prošli život i sadašnje snove pretvorim u reči i prenesem ih kao jeftiku na buduća pokolenja. Kome trebaju moja sećanja, kome istina, kome priče, pesme, romani, kome ono što je bilo, il’ moglo je biti, što je prošlo, što je moglo da prođe, istopilo se kao kocka šećera bačena u more zaborava?
Ledeno je u sobi, kao nekom ko bos stoji u snegu do kolena. Iz prstiju malo, malo, pa ispadnu igle, raznižu se petlje. Ustaje usporenim korakom osluškujući kako škripe pršljenovi kičme odvikli od pokreta. Od kako je dunuo severac ne ustaje iz kreveta iako nije bolesna. Leluja zavesa kad god vetar pritisne staklo, kad udari besno u natruli štok, kada se provuče kroz delove gde je nekada stajao git. Ponekad joj se učini da je neko doziva, načulji uši i sluša kako puca drvo i led.
Skida ćebe sa kolena, prilazi bubnjari, stavlja nekoliko treski i nekoliko cepanica, nabacuje preko svega toga čvornovati panjčić, cepa list po list pre petnaestak godina napisan roman, usput čita nekoliko strana. Naglas ih čita:

„                               Piroman

Zagledanje u sopstveni pupak bila je, vec danima, moja omiljena gimnastika. Pokusavao sam, u pocetku,  sa grickanjem noktiju sa palca desne noge, ali nesto mi nije najbolje polazilo za rukom, bolje receno za nogom.
Ljubavni zivot mi je pre odprilike cetrdeset dana pukao u paramparcad. Onog trenutka kada sam shvatio da sve sto se tice sexa pocinje i zavrsava se u kupatilu. Ma koliko pokusavao da mi dokazes da nije bas sve sranje, demantovacu ih konkretnom cinjenicom. Naime, moja  prva ozbiljna veza pukla zato sto nisam dizao dasku sa wc solje, a poslednja zato sto doticna persona, cije ime sada ne bih sada da pominjem, nije pustala vodu u istu tu wc solju.
Posao mi je dosadio odavno, ali sam toga postao svestan tek onda kada sam se treci dan za redom, u tom istom kupatilu, ispovraca. Jedino tako sam mogao da prezivim verbalne dijareje mojih pretpostavljenih.
 U pocetku su doktori pokusavali da utvrde uzroke gurajuci mi razne cevcice kroz  zdrelo, kasnije vadeci  krv, uzimajuci urin,snimajuci na rengenu i skeneru, da bi me, na  kraju,poslali kolegi psihijatru. Tako sam ja ni kriv ni duzan stigao do Vas, gospodine doktore.
Spreman sam,doktore. Evo me. Nemam ti ja kud. Sve cu da ti kazem od pocetka do kraja, samo pomazi. Pitaj, odgovaracu. Nadam se da sam ti na prva tri pitanja odgovorio dovoljno dobro da mozes da udjes u ovu moju blesavu glavu i razgrnes paucinu kojom su moje misli obmotane.
Hobi, ljubav, posao, a gde sam tu ja? Zar se ja stvarno svodim, ceo ja iznutra, ispod ove koze, u pupak, sranje i povracku? E, moj doco, ako sam ti to ja, red je za autanaziju.
Da ne zaboravim , lekove redovno pijem, stolicu imam na svaki drugi dan, ne kasljem. Sve u svemu, bolje mi je. Iz dana u dan sve mi je bolje,samo sto me ubi nesanica. Od onda odkad smo se poslednji put videli, a danas je nedelju dana, skoro da oka nisam sklopio. Probao sam i sa cajem od nane i kamilice. Katarion su mi u apoteci i valerijanu preporucili tek nakon Vaseg odobrenja. Zeljan sam ti sna. I snova. Lepih snova a ne kosmara kao sto sam ih pre imao.
Srdacno Vas, i do skorog kontakta pismom.
                                   Unapred hvala                                                                                             
P.S.  Pozivao sam nekoliko puta broj na koji ste mi dali, uvek je iznova, nedostupno. Proverite, molim Vas, da li jos uvek postojite. Bilo bi glupo da pisem coveku koga slabo poznajem, a preko svega je i mrtav. Sto je mnogo, mnogo je cak i za moj ukus.  Znam bili biste Vi i tada doktor kod koga bi karton sa mojim podacima bio u kartoteci. Mozda bi kao prilog u tom kartonu stajalo i ovo pismo, ali ako Vas nema, cemu onda sve ostalo. Vidite i sami da mi bez Vas nema leka, sta me onda briga i za pismo i za karton i za Vas. Ostao bih sam sebi nedostupan.
Da ne zaboravim, sekretarica na fiksnom telefonu Vam je pokvarena, stalno, i dan i noc, ponavlja istu recenicu: doktor je sada na sastanku. Ostavite broj Vaseg telefona, on ce se Vama javiti. Od trenutka od kada sam poceo da brojim ostavio sam pet puta broj, nikad se niste javili.  Posto ste kod mene ostavili utisak coveka koji zna sta hoce, izuzetno postojanog i disciplinovanog, jedino objasnjenje je da sa vasim telefonima nesto nije u redu.
Doktore, posaljite mi neku knjigu, kao dokaz da ste zivi , a pitanja napisite rucno, tako cu pomocu Vaseg rukopisa doci do saznanja da li mi Vi odgovarate ili to neko drugi, umesto Vas radi.                   
                                       Za sada toliko, jos jednom ..........
Odradio sam svoj danasnji zadatak. Nije mi tesko palo. Lako je biti lud. Mogu da ih kopiram. Bilo koga da izaberem od onih pedesetak idiota iz firme u kojoj radim, garantovano, bicu na bolovanju,dovoljno dugo da im lica zaboravim.
Teskom mukom sam dosao do ove slobode u kojoj sada uzivam.
Nakon svih onih lekarskih pregleda jedan od doktora se dosetio i na pravo mesto me uputio, a vec sam poceo da gubim nadu. Upucena strela je nepogresivo pogodila cilj. Onog trena kada mi se pogled zadrzao na natpisu na vratima ordinacije i kada sam ugledao psihijatar,  odahnuo sam,sa olaksanjem. Znao sam da je dosao kraj mojim mukama.
 Psiho-doktor mi je, iznova, uzimao krv, urin, snimao mu glavu u svim mogucim i nemogucim polozajima,postavljao pitanja, dobijao odgovore, sve dok ga ,na kraju, nije zamolio da na pismena pitanja odgovara u pisanom obliku, jos je dodao da je to najsavremenija metoda u lecenju koja je sada hit medicini. Pretpostavljao sam da se doktor inficirao mojom bolescu, naime da je, znajuci da ce me i tog dana, pre nego sto popije svoju prvu jutarnju kafu, ugledati u svojoj kancelariji, pre polaska na posao morao je da svrati u svoje kupatilo i da isprazni creva direktno na usta.
 Ma koliko da nisam zeleo da srecem ljude na poslu koji su mi iz dana u dan sve vise licili na lose isprogramirane masine, ipak mi je novac bio neophodan, bar za ono elementarno, da bi bez napora mogao da prezivim. Bas to mi je obezbedio doktor za glavu. U znak zahvalnosti sto vise ne mora da se odrice svoje prve jutarnje kafe omogucio mi je da koristim novac iz drzavnog buzeta sa startnom osnovicom kao da radim i ne samo to, zahvaljujuci pismima koja su vec nekoliko meseci izmenjivali prijavio je doktorat iz psihijatrije sa temom : Alternativno lecenje u psihijatriji psihosomatskih bolesti izazvanih stresom na poslu. Preko nekih svojih veza u ministarstvu zdravstva izdejstvovao je da njegov pacijent, to jest ja, dobija dodatnu svotu novca za ucesce u tako znacajnom naucnom eksperimentu.
 Danima vec sedim smisljajuci kako da sto duze ostanem pacijent zanimljiv za doktorat vec pomenutog doktora. Obostrana korist je lako prepoznatljiva. Meni  treba novac, po mogucstvu bez rada, a doktoru moja bolest u pisanom obliku za dobijanje doktorske titule.
Svestan sam i vremena i prostora. Namerno sam pomenuo da je poslednji susret i pregled bio pre nekoliko dana sa nadom da ce da ga to dezorjentise ili uputi u novom pravcu istrazivanja. Nije bitno kuda ce ovaj put da nas odvede, jedino je vazno da sto duze traje.“

Tek iz trećeg puta uspe da kresne upaljač. Posmatra kako vatra liže požuteli papir i iverje. Vraća se u krevet, prekriva ćebetom i osluškuje pucketanje vatre dok započinje iznova da plete lančić iz kog će da izvuče neke nove petlje.



                                                    Nada Petrović 





















Нема коментара:

Постави коментар