среда, 21. децембар 2016.

Nada Petrović / Usputna beleška br. 7.




Ispod Usputne beleške br. 6. na FB statusu stoji komentar MZ, novog FB prijatelja: „На први поглед - жал за младос', али, није то. Ово је истина, ово је реална бојазан за нестанак народа какав год да је. А све због плитке памети, и народа и оних који су се издигли и отуђили од властитог народа. А отуђили су се сви којима би посао био да су са народом својим, дакле пре свега СПЦ, потом, или пре тога, политичари, онда, и опет можда и пре овога, САНУ...
Међутим, ти процеси су дуготрајни (процеси затуцавања народа ради његовог уништења), то знају сви осим нас. Неко ће можда да каже да знамо и ми. Па ако знамо, зашто ништа не предузимамо, што каже Нада, са ,,говњиву мотку''?
Тема широка, могао би да се напише Рат и мир. У рату јесмо, потребан нам је мир. А до мира се долази и ратом.“



Uz prvu jutarnju kafu pokušavam da rasčivijam čvorove današnjeg dana. Nekako ne ide. Pogled se uvek i iznova vraća i beži sa gomile neotvorenih računa koji su zauzeli deo stočića na kom je i rokovnik-podsetnik u kom stoji pribeleženo šta sve treba uraditi, šta ne zaboraviti, kaako preživeti još jedan dan. Samo još jedan jedini dan.


Uz drugu kafu čitam ovaj komentar na FBu i usput pokušavam da se setim kada je poslednji put SPC uradila bilo šta za svoj narod. Ne uspevam. Jeste da bi moglo i o njenom pojavljivanju u štampi da se napiše knjiga ko Tihi Don u četiri toma, al’ to nije to. Jeste da se u crkve ne može ući od onih koji se klanjaju do zemlje i drže predavanje kako se ponaša vernik, a do juče su crkvenu portu zaobilazili u širokom luku i prijavljivali svakog za kog bi saznali da seče slavski kolač. Jeste da sad postoji cenovnik za sve crkvene obrede ( kod većine sveštenika) kao da se ide u klanicu pa se zagleda da l’ će kilo sa kostima il’ pola kila krtine. Jeste sve to i mnogo što šta o čemu se govori glasno, o čemu se šapuće, o čemu se ćuti.  Poneko i opsuje bezobrazno i pogano, koristeći nekoliko reči od onih 300-400 koje jedino zna i koristi i koje vrti ko klepetušu sve brže i brže.
Odustajem o ovom i ovakvom razmišljanju. Krećem na političare i odmah prestajem. Ma dobri su oni kakvi smo mi. Najbolje smo među sobom izabrali, zar ne? Setih se one stare izreke: „ Bolji su otišli boljima a nama jedva i ovi dopadoše“.
SANU? Šta to beše? El’ to ono kad Bećković izađe i reče: „Šta će nam žene u SANU, muškarci su sposobniji!?“. Verovatno jeste to jer ne mogu da se setim ničega drugog gde su zvanično izneli svoj stav. U stvari imaju li oni bilo koji stav sem da čuvaju svoje apanaže?
Pri kraju sam sa kafom i pri kraju strpljenja da otvorim račune, tu giljotinu koja mi visi iznad glave svakog bogovetnog meseca u godini. Ali pre toga donosim odluku da što ređe pominjem usranu motku jer nije red. Nije vala. Taj izraz je nastao onda kada se znalo ko je ko i ko je šta. Svojm (ne)delanjem smo i nju tako usranu isprljali.
Za one koji nisu  ranije pročitali ili koji su zaboravili kako je nastao taj termin evo da podsetim kako je to bilo u vremenu kada je ceo moj rod bio među pobednicima, kada se živelo teško a lako umiralo, kada se znalo ono što se sada zaboravilo.

( На фотографији Момчило Гаврић - најмлађи подофицир на свету)

Елем „Израз "Усрати мотку" има корене у војсци и рату. Почетком 20. века ратна стратегија је и даље била борба прса-у-прса, иако је ватрено оружје већ одавно могло да потисне потребу за тим.
Војник истрчи из рова и право на стационарне митраљезе и хаубице, па ко преживи, добије орден и тапшање по рамену. У Првом светском рату, као и Балканским ратовима то је био случај и у нашој војсци. Дешавало се често да у тој фрци и јуришу на ровове неког војника "притера". То је био озбиљан проблем за концентрацију, а самим тим и за живот и здравље дотичног војника. Зато су пре сваког пробоја и јуриша војници добијали оброк, а уз оброк и лакши лаксатив како би се "испразнили" пре битке.
Пошто не могу стотине или хиљаде војника да "раде радњу" посвуда (можда би се после битке повукли на исти положај), ископавали су велике рупе у земљи, преко тих рупа би попреко биле постављене мотке на које би војници сели и "обавили дужност". После сваке "смене", рупу би засипали негашеним кречом, ради дезинфекције, па следећа "смена" и све тако док сви не заврше, онда би рупу затрпавали и кретали у бој. Поред сваке рупе би стајао подофицир, најчешће наредник, који би пазио да нико не "обави посао" на мотку, јер после тог војника треба да дође следећи који треба да седне на њу.
Казна за војника који унереди мотку је била десет удараца бичем. Дакле, када би војници видели да неки њихов колега добија батине и питали зашто га кажњавају одговор би био "Усрао је мотку". Тако се тај израз "одомаћио" у нашем народу и постао синоним за сваку грешку која може појединца скупо да кошта.“


(На фотографији мали војник од 12 година августа 1914 нишани аустроугарску војску на насипу где је данас савско пристаниште у Београду)



Нема коментара:

Постави коментар