Nada Petrović / Usputna beleška br.8.

Komšinice danima nisam videla. Vidljive su jedino leti, kad između dve serije, ili u reklamnoj pauzi u prikazivanju rijalitija, na brzinu izađu da izmenjaju nekoliko prekih reči. A povod? Zar je potreban povod? Može to i bez povoda, samo da ne bude kako treba da bude.

E, to kako treba da bude, pade mi na pamet baš danas, dok telefoniram jednoj, pa drugoj, pa trećoj da dođe da popijemo kafu zajedno. Jes vala, telefoniram iako se žižljivim orahom može dobaciti do njihovog praga. Pre nego što započnem sa sećanjima da pomenem da su skoro sve kapije zaključane, da je sve češće metalna ograda sa šiljcima na vrhu, da retko ko kod koga ide, da se ne druži, da su se ljudi zatvorili međ svoja četiri zida, da je prvo pitanje kad nekog na kapiji vide: „Šta li mu treba?“. I da napomenem da ni jedna i pored poziva ne dođe, da sve smisliše neki razlog koji ne pije vodu, ko misle da ne znam zato što nemam TV da je baš sada neka od onih epizoda koja se propustiti ne sme.

A sećam se, kao da je juče bilo, kad je majka ustala odmah nakon drugih petlova, zamesila i razvukla kore na belom stolnjaku kojim je prekrila astal koji je otac napravio od dasaka. Kako je mirisala kuća kada su se sve žene iz ulice sakupile i došle, a svakoj u kotarčićima igle i prediva, kako su dva tri sata pričale o mustrama, o trukovanju kašikom kojom se protrlja kosa, o prasiljama, o tome šta planiraju da zasade, koliko im je mrsa preteklo do proleća.o svemu i svačemu domaćinskom o čemu se hoće i može. Jedino je Miličica, koja je poslednja došla, a prva otišla, sedela bez igala, i pričala o novim popkama, lakiranim, bez kaiščića, koje je videla, kad je poslednji put u varoš išla.

Osmeh mi je i sada na licu kada mi se vrati film šta su govorile one što su ostale kada

je ona otišla:

-          Rodi me majko srećnu pa me baci u trnje

-          Češlja mala vunu dilberu za gunju

-          Bolje da joj je majka kamen rodila da imaju o šta svinje dupe da češaju

Bog te pita dokle bi to trajalo da ne skoči jedna od onih što je donela da prepreda i reče: „Kuku meni, vatra će da mi se ugasi, a treba leba da ispečem. Prekipeće testo preko naćve“. Druga za njom odmah krenu da i ona ne okasni. Treća im se pridruži. Osta majka kraj stola na kom je bilo još nekoliko komadića gibanice. Istrese stolnjak i ponovo poče da razvlači kore, da bude toplo kad otac s posla dođe, reče.

A ja? Ja počeh naglas basnu „Poljski i grdski miš“ da čitam:

„Poljski miš pozove gradskoga miša na gozbu pa mu za jelo ponudi ono što je u polju raslo – smokve, grožđe i koštuničavo voće. Gradski miš, videći veliku oskudicu u kojoj poljski miš živi, pozove ga da sutradan on dođe k njemu. Uvede ga u bogatašku smočnicu i ponudi mu da se pogoste svakojakim mesom, ribom, a k tome i kolačima. Dok su oni pri tome bili, uđe nadstojnik, a njih obuze strah i udariše u bijeg. Na to će poljski miš gradskome: “Uživaj ti u ovom životu i svim tim jestvinama, a ja ću radije živjeti životom bez straha i u slobodi.” „

Naravoučenije tada nisam najbolje razumela. A sada mi naravoučenije i ne treba. Šta će mi kad nemam kome da ga kažem, a i kad bih zaustila uvek bi se našla neka da mi objasni kako je, koliko je, s kim je, za koliko je... A ta neka, kad bi se, nedajbože, pekara zatvorila, crkla bi gladna zato što ne zna hleb da umesi a kamo li gibanicu bez kupovnih kora spremi.

 Nada Petrović