петак, 23. децембар 2016.

Nada Petrović // 11. usputna beleška




Ustajala je rano svakog dana. Pre svih u naselju. Skidala veš sa žice, peglala, zakuvavala kafu u prolazu, u prolazu je, već ohlađenu, ispijala. Hranila je mačke lutalice i psa na lancu koji je trčao sa jedne na drugu stranu dvorišta. Bila je ponosna na sebe što je sama, pre neki dan, uspela da postavi sajlu i da klizač prikači. Dugo joj nije zarasla brazgotina na ruci koju je tada uspela da napravi, ali to nikome, pa ni njoj, nije bilo važno.  
Danas posmatra ožiljak, ponovo je pocrveneo. Uvek promeni boju kada stegne pesnice, a steže ih kad god neko potraži pomoć, neko od onih koji su okretali leđa kada je njoj trebalo neko da pomogne. Ustaje sa naporom, korača kao da nosi džak pšenice do vodenice, ide da pomogne. Pita se gde je grešila celog života, zašto je sama sve morala, otkuda to da su za nju govorili da je jaka i da joj pomoć ne treba.
Nekoliko puta sam je čula kako je u poslednjih dvadesetak godina tiho rekla da jakima treba pomagati bez poziva i molbe, da se za slabe uvek nađu oni koji će na poziv da se odazovu. Kada bi videla da je posmatram i da sam je možda čula, postidela bi se i zaćutala.
Ustajala je rano, odlazila na posao kada se još nije dobro ni razdanilo, vraćala se onda kada su u celom naselju svetla već bila ugašena. I tako svakog dana. Ni za vikend ni za praznik nije znala. Čula je ponekad kako iza njenih leđa, u autobusu, šapuću da ona  može sve, da za nju ne postoje prepreke. Niko nikada nije pitao kako je. Niko joj nikada pomoć nije ponudio.
Nakon dolaska u kuću, desetak maksimalno dvadesetak minuta pauze, nastavljala bi da radi honorarne poslove.  Ponekad joj se činilo da ne može više, ali je nastavljala dalje. Ponekad je znala da za dalje nema snage, ali je i pored toga nastavljala da korača. Ponekad je pokušala kad niko ne vidi i ne čuje da zaplače, ali je sebe tešila da jaki ne plaču... Ponekad je... Eh koliko je tih svakodnevnih ponekad...

Poslednjih nekoliko sati pokušam da je pronađem, da progovorimo reč dve, da je pitam kako je. Uzaludno pokušavam. Spustila se koprena na ogledalo. Gusta magla kroz koju se ništa ne vidi.


                                                            Nada Petrović 





2 коментара:

  1. Gusta magla kroz koju se ništa ne vidi.. I niko to ne vidi moja Nado. Život? Izbor?

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. BUDI SREĆAN! (Kratka Priča o Zlu u Ljudima)

      Na uglu jedne ulice stajao je prosjak i prosio za hleb.
      Ulicom je naišao konjanik, dojahao do njega i udario ga bičem po licu.

      Gledajući jahača dok se udaljavao, prosjak se ispravi i povika:
      “BUDI SREĆAN!”

      Neki seljak stajao je tu u blizini i video sve što se dogodilo.
      Ipak…prosjakove zadnje reči su ga u potpunosti zbunile.
      Nije izdržao, a da ne upita prosjaka:
      “Zar si zaista toliko ponizan i skroman?!”

      “Ne”, odgovori prosjak. “Ali, da je jahač bio srećan čovek, nikada ne bi došao da me udari bičem po licu!”

      Избриши