уторак, 20. децембар 2016.

Nada Petrović / Usputna beleška br. 4.

                          



Sećanja su varljiva. Prilagođavaju se trenutku kada u talasima zapljusnu obale današnjeg dana. Ako nam je hladno sećanja umeju da nas ogreju, ali i krv da zalede. Ako nam je toplo ista ta sećanja umeju da nas rashlade, ali i da nam toplotni udar bude jači. Sve od nas zavisi, rekao bi neko, neko drugi bi dodao da sudbina meša karte, ali zato da mi igramo partiju, treći da je sve zapisano tamo negde gore.  Nego, vratiću se, možda, nekada kasnije, i pribeležiti šta je za mene sećanje. Možda ću se vratiti. Kažem možda zato što sada želim da kao deo ovih usputnih beleški ubacim pismo koje sam dobila od jedne učene glave koja je prethodne beleške isčitala. Stiglo je nekoliko tih pisama-komentara. Verujem da su bitne da ostanu prepisane, da su putokazi ka sećanju.

Pošiljaoca poruka ću potpisati inicijalima MP. Nije mi želja da se jedno još rovito prijateljstvo zluradim komentarima isprlja. Ako se setite kako su naši stari razmišljali, razumećete.
„Svet je postalo pogano mesto“, rekli bi stari, da su sada živi. „Svet je nestao, ostalo je sasušeno drvlje i kamenje sa ponekom bokvicom i krajputnom hajdučicom“, odgovrila bih im samo kada bi se ti naši preci oglasili.

A sad ide pismo koje mi daje vetar u jedra da hrlim ka pučini kolektivnog sećanja.


„Nado, da li znaš izreku : idu, ko rakova deca. Kad se izlegu račići iz peska na obali , svi u isto vreme , kreću se po pesku, svaki na svoju stranu . Oni koji idu prema moru, idu pravim putem. Mnogi će zbog greške stradati... pošli su u pogrešnom pravcu , dezorijentisani više partiskim sistemom. Danas je , jedna zemlja a sto gospodara. Bolje je imati jednu luč, pravac, pa i pogrešan. Ali kada je jedan, lako ćemo ga korigovati. Najgore je bez luča , po mraku, do propasti.
   Divne priče i sećanja pripovedaš, Nado. Ali kome? Ko će te razumeti ? Ja i oni , koji su kad bi komšiji isporučili ugalj, uzimali lopate i kolica i odlazili bez poziva za pomoć. Kad bi komšiji pao plot, uzimao se trnokop, ašov, čekić i ekseri i išlo se ... Išao sam sa ocem i bilo mi je drago da idem, kao dete, da se učim životu, slušajući priče odraslih. Tu se učilo i odrastalo. Ali Nado, o kom vremenu ti govoriš ? O kojoj državi  i kojim ljudima. Toga je bilo u Đorđevoj i Miloševoj Šrbiji. Međutim , ni ja ni ti nismo živelu u toj Srbiji. Mi smo deca Jugoslavije i socijalističke Srbije, koja je prihvatila taj deo morala, odnosa i vaspitanja i sprovodila ga u život .
 Pa tome su nas učili  u porodici, u školi i na ulici ... Ovi danas , Novi, smeju se svemu tome "ko ludi na brašno" brišući sve te klice iz glava mladih , a mladi to prihvataju najlakše  , jer se najlakše uči lenjosti , neradu , mržnji ... Za  kulturu i lepotu potrebno je zaznojiti guzicu, jer bez toga nema dobre pogače .
       Piši , dobra Nado , piši za nas , koji čuvano stara sećanja na jedno vreme kojeg više nema i neće ga biti. Teško je nama koji smo ga preživeli i koji tugujemo za njim . Tuguju i naša deca , kojima mi pričamo lepe priče sa nostalgijom . Oni ih slušaju i zavide nam, zato što imaju svoje priče koje se oslanjaju na naše. Njihova deca, naši unuci , već nemaju interesovanje za bilo šta osim za kompjutesku tegnologiju bez duše i mozga. Meni teško padaju njihovi sažaljivi pogledi , kada im pričamo o bilo čemu. Kao da smo izašl iz "Paviljina 9".

       Ali, dobra Nado, piši za nas koji se sećamo, ali već pomalo zaboravljamo u ovom bezbađu od života .
        Nado, divno je to što radiš , ali tebe i tvoj rad voleće oni koji čuvaju, još pomalo, sećanja na vreme sa kojim se mnogi sprdače, jer imaju svoje razloge za tim . Mislim da ćeš me razumeti  kako valja i da te neću razočarati.
          Iskreni pozdravi od MP“



Нема коментара:

Постави коментар