уторак, 20. децембар 2016.

Nada Petrović / Usputna beleška br. 3.

                           Usputna beleška br. 3.


                                                Detalj slike koju je Rembrant naslikao

Pre nego što počnem sa prekucavanjem i postavljanjem sledeće beleške osećam potrebu da napišem dodatno objašnjenje. Naime, iako je u ovim beleškama dosta autobiografskog, ipak ovo nisu moji i samo moji doživljaji... Jeste da je zapisano u prvom licu, ali mi je bilo tako lakše. Tek u prvom licu napisano vraća me u detinjstvo i na taj način sam spremna da zaronim i u tuđa osećanja.
Rekoh već, to je bilo neko drugo vreme. Vreme kada je porodica bila zaštićena kolektivom. Kada je vaspitanje dece bilo na leđima celog naselja, kada je bruka zato što se nije uspelo u tom vaspitanju padala na obraz svakog ko je u naselju, selu, zaseoku. Kada je i rad i veselje bilo zajedničko. Kada se znalo ko je ko i ko je gde. Kada glad nije postojala jer svi su brinuli o svakom. Za koru hleba se uvek imalo. Ako se desilo da neko i nema nije opet bilo gladi, Kolektiv je o tome brinuo. Moglo je da se pozajmi, niko nije višak bacao, moglo je da se trampi. Kada se bolesnima i nemoćnima organizovano ispred kuća sneg čistio, vatra ložila, hrana donosila. Kada je svako o svakom brinuo. Kada niko nije odskakao. Kada su se svi borili da svima bude bolje. Kada su postojale mobe i zamene, pa i ispomoć. Kada se radilo i pevalo. Kada je osmeh bio nešto normalno.
Bilo je to neko drugo i drugačije vreme koje sve ređe bilo ko pominje. Vreme kog kao da se stidimo. Vreme koje se zaboravlja, kao što se zaboravlja i jezik kojim se govorilo. Kao što se sve što smo mi bili i jesmo potiskuje. A ja se pitam da li ćemo kada nam se isčupa korenje da poletimo ili će da klonemo da nas pokrije mahovina i memla. U stvari ne pitam se više ništa, počinje da me bude strah... U tom strahu se setih priče   o sedam braće i sedam pruteva... Znate tu priču? Evo je:


                                                      Fotografija pokupljena sa Pinteresa



„Bilo jednom sedmoro braće. Živjeli su složno. Nikada se nisu rastajali. Zajedno su išli u lov. Zajedno su jeli, spavali, radili, odmarali.
Prošlo je mnogo godina. Braća su odrasla. Oženili su se. Svaki je sebi sagradio kuću. Sve manje su se družili. Zatim su se počeli i svađati.
Bojeći se da mu se sinovi grdno ne zavade, otac ih pozove i reče im:
"Djeco moja, dođite sutra meni! Svaki neka donese po jedan prut!"
Sutradan sinovi dođu ocu i donesu sedam prutova. Otac sveže prutove u jedan snop i reče sinovima:
"Djeco moja, hoću vidjeti jeste li snažni. Koji će od vas slomiti ove prutove?"
Sinovi su poslušali oca. Ali ni jedan od njih nije mogao prelomiti snop. Onda starac razveže snop i reče sinovima:
"Probajte sada!"
Sinovi uzmu svaki po jedan prut i prelome ga lako.
Tada im otac reče:
"Djeco moja! Vi ste kao ovih sedam prutova. Biti ćete snažni samo ako budete složni!"“

                                      Ovo je delo slikara Šuljženka

Da, bilo je to neko drugo vreme gde smo bili kao snop. Sada smo razvezani. Samo od nas zavisi da li ćemo da dozvolimo da nas lome ili ćemo iznova da se složimo i osnažimo. Samo od nas zavisi.

                                                        Nada Petrović



2 коментара:

  1. Zaboravismo kad smo bili snop. Sada se svaki prut sam samcit na vetru povija. Dok ne pukne.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Verujem da nije kasno ako se brzo pokrenemo i zbijemo... I sumnjam da imamo snage... Pobediće il vera il sumnja, znam... I znam da je vreme da odlučimo kuda i kako dalje...

      Избриши