Usputna beleška br. 2.
Bilo je to neko drugo vreme. I
neki drugi ljudi. Štedelo se kad se imalo, trpelo kad se nemalo. Knjiga je bila
samo za učene ljude i za one iz varoši što ne znaju ni kolac da zašilje,ni
konac da udenu, tako su stari govorili. Tek kada se nekoliko knjiga za odličan
uspeh i primerno vladanje dobije, tek je tad mogla da se neka kupi. I to ne
bilo koja, nego lektira za sledeći razred.
Tako bilo kod drugih, ni kod nas
drugačije nije bilo.
Dve tri sveske su ponekad mogle
da se kupe viška, al’ nikad po njima da se žvrlja, švrlja, šara, vežba. Za
to su služile prošlogodišnje. Slova preko slova, pa šta? Čovek oblači košulju
preko potkošulje pa mu ništa ne fali. Baš ništa kad je zdrav.
Kad pomenu učene ljude valjda
neću da zaboravim da pomenem onog što je naručivao „metar i dvaes centima“ plavih il' crvenih knjiga da mu se slažu uz
regal.. Ma nema šanse to da zaboravim. Nisam zaboravila ni priču koju sam u
jednoj od rezervnih svezaka zapisala u to neko drugo vreme. A dokaz da nisam
evo nek bude ovo što ću da vam je prepričam. Prepisala bih je, al ode sveska za
vreme sankcija umesto cigar-papira u pepeo i prah...
Znači, bilo je to ovako...
Nekoliko godina pošto je očeva
snaga počela da kopni i nestaje dođe do neke prepirke između komšije koga su
zvali Tulbak i njega... Dok je bio jak nije smeo ni na senku da mu zgazi. Obilazio
ga je u širokom luku, niko nije znao što. Tek kada je ocu dato četrdeset dana,
pa posle malo, otkri razlog Kamenko, koji reče da je bio na korak-dva kad su se
za gušu 'vatali Tulbak i Drpča i to zbog Titove Jovanke i Tinetove Radojke,
koja je lepša kad u televizor stane. Kad je Tulbak skoro prevladao, Drpča mu samo
reko: Pušćaj me, bre, sve ću sinovcu da kažem. Svi su znali da tako zove mog
oca... Malo, malo pa bi se naslonio na tarabe i reko: „ Sinovac, dođi der, da
mi nešto pomogneš“ i otac je uvek odlazio... Nikad nije reko ne mogu il neću
samo bi, kad bi se kući vratio, procedio: „Jes da pomognem, a sve sam sam
radio. Nećeš više. Vala jok“. I to jok je trajalo sve do sledećeg Drpčinog
oslanjanja na tarabu.
Znači, doš'o komšija Tulbak, koji se speko ko
pritka, al' još je bio žilav i čvrstog koraka i uporno je tražio da mu otac
nešto vrati što je ranije uzeo. Otac mu je nudio da mu da, da mu pokloni, samo
da ne pominje vraćanje, jer on sve što mu je trebalo kupio, da je u životu samo
nekol'ko puta tuđe žene pozajmljivao i da ih je pošteno vratio kad se poslužio.
Komšija, opet,nikako da stane. U'vatio brazdu
pa tera li tera. Zapeo ko pijanac na rasklimatanu tarabu, drži svoju stranu, a
vala ni tata se ne da. Povuci potegni, nikako da prevagne na čiju će stranu.
Usput očistiše s tanjira udnicu sušenog mesa i ceo čanak turšijare.Trajalo je
to, trajalo. Baš je trajalo ko suvomrazica kad uvati pa ne pušta.
Slika Adriana Brauvera
Tek odjedared, lupi se otac dlanom
po čelu. Da ga je bilo ko tako udario skupljao bi zube u susednom selu, al' kad
sam sebe udariš to ti je ništa. Ko dlanom od dlan. Skoči ko da je na usijanu
plotnu seo, dograbi fioku iz kredenca, izruči papire na sto i poče nešto da
traži. Dok je prevrtao po kovetrama i računima ni mušica se nije čula u kući.
Poče komšija da se podiže lagano i da zagleda vrata, otac ga zgrabi desnom
rukom i vrati na sedalicu koju je majka pre neki dan isplela i kojom je pokrila
drvenu hoklicu. „ Sedi tu, dok ne nađem, a kad nađem u usta ima da ti nabijem,
da ti njime orendišem taj pseći pogani jezik“.
Sede komšija ko da je zakucan,
ni da pogled skrene. Zagledao se u one papire pa ni da trepne. Nije trepnuo ni
kada mu je otac pod nos podneo račun na kom je bilo ispisano koliko je koštao
pesak i cement i još nešto, baš to nešto što je komšija tražio da mu vrne, kako
je rekao.
Ćutali su dugo, baš dugo. Nisu
se gledali. Ćutke ga je tata do kapije ispratio. Ćutao je i kad se u kuću
povratio. Ne znam kad bi progovorio da posle oko pola sata ne utrča komšija sa
kilajkom žute rakije. „ Otvorio sam ono bure što sam ga bio zakopao. Što sam
mojima rekao da se glavom ne igraju da ga otvore sve dok me na astal ne stave“.
Majka se kraj šporeta prekrstila i promrmljala: „Ovo na dobro, ne daj
Bože, neće da izađe“. Otac se na to
glasno nasmejao, lupio Tulbaka po ramenu toliko slabo da se ovaj na istu onu
hoklicu stropoštao i rekao: „Daj ženo one pihtije, kiseo kupus i ljutu tucanu
papriku. Idi i zovi i Drpču da i on dođe.Svađa a i omraza ne treba doveka da
traje, a i red je da se počastimo. Komšija iz mrci lažljivi međ' poštene ljude vaskrs'o“
.
Nada Petrović
Slika Jan Stena nastala 1660. godine
Нема коментара:
Постави коментар