петак, 23. децембар 2016.

Nada Petrović / Usputna beleška br.10.

Beograd u magli...

Juče:
-          12.30... Krećem ka Beogradu
-          14.45... Stižem u BG
-          Pokušavam da obavestim kolegu koji je trebao da me sačeka, stiže mi poruka: „Na seminaru sam. Javljam se kad završim“
-          Pitam na šalteru za obaveštavanje o dolascima kada ide poslednji autobus prema KG. Ne znaju i upućuju me u glavnu stanicu.
-          Usput me saleće taksista. Pristajem da me vozi do Rakovice, ali da mi izda gotovinski račun. Okreće se i odlazi bez reči.
-          Sa drugim, trećim, četvrtim taksistom ponavlja se isto kao i sa prvim. Ovaj poslednji čak i psuje.  
-          U glavnoj stanici na šalteru kažu da se obratim za sva pitanja, pa i o polascima, na šalteru za informacije.
-          Na šalteru za informacije dobijam odgovor o polascima, ali na pitanje za broj taxi stanice koju mogu da pozovem odgovor je: „Ne znam“
-          Isti odgovor je i u svim trafikama
-          Očekujem isti odgovor i u pekarici, ali ne. Ovde su izuzetno ljubazne prodavačice. Jedna oniska debeljuca telefonom zove nekog i kaže da za 2-3 minuta stiže. Naglasim da mi je potreban račun, ponavlja u slušalicu tamo nekom i opet mi govori da uskoro stiže
-          Čekam 15 minuta. Taksija ni od korova.
-          Odlazim do menjačnice... Dobijam broj telefona taksi stanice, kako mi reče... Zovem. Ponavlja se iznova čekanje od 15ak minuta. Nigde nikog.
-          Vraćam se u pekaru. Objašnjavam o čemu se radi. Izlazi prodavačica i odlazi do mladića u menjačnici. Nešto se domunđavaju. Vraća se besna i kaže da je taksista dolazio i da je trebalo bolje da pazim.
-          Prelazim do prometnije ulice. Zatičem čoveka sa rancem kraj nogu koji duva u prste. Desetak minuta pokušavam da ugledam prazan taksi, u prolazu. Muškarac mi reče da on uzalud pokušava petnaestak minuta...
-          Konačno. Zovu iz firme zašto ne stižem. Objašnjavam problem. Oni zovu M. taksi koji stvarno stiže u roku od 3-4 minuta.
-          Taksista ljubazan. Priča o tome da ima 3 ćerke koje studiraju, da mu je malo 120-130000 samo da preživi... Priča i vozi, vozi li vozi, prvo sporednim uličicama, a onda kroz neku šumu. Kolega u tom trenutku zove i kaže da je završio sa seminarom, odgovaram mu: „Nema problema, stižemo za nekoliko minuta“. Okrećem se taksisti i pitam ga da li je siguran za adresu, da li zna gde je to. Odgovara da je potpuno siguran . Osmehnem se blago i kažem mu da sam i ja sigurna da će mu biti polomljene i noge i ruke zato što me jedna ljubomorna budala čeka, sigurna ako usput ne smisli objašnjenje zašto me je vozio 19 minuta kroz šumu, i zašto putujemo 26 minuta etapu koju je mogao da pređe za 7 minuta. Počinje da muca, da se pravda, da bledi. U roku od 2 minuta stižemo do glavnog puta, trebalo je još 3-4 minuta da stignemo do odredišta. Na dvadesetak metara od odredišta staje i piše račun. U susret nam ide jedan nabildovani i namršteni tip, koga ne poznajem. Taksista ga ugleda pa umesto 1970 dinara zapisuje 970 uz izvinite. Razumite me, teško je žensku decu kad imate, mnogo teže nego mušku. Više koštaju.
-          Izlazim iz taksija. 15.55.... Tačno na vreme... Kraj mene prođe nabildani i ne pogleda me. Taksista ubaci u rikverc i krenu koliko je mogao brže.
-          U 16 sati na zakazanu proslavu stižem na vreme. Dobro je kad se dobro završi, a ostalo su samo nijanse.  

                                                                Nada Petrović    



Нема коментара:

Постави коментар