Beograd u magli...
Juče:
-
12.30...
Krećem ka Beogradu
-
14.45...
Stižem u BG
-
Pokušavam
da obavestim kolegu koji je trebao da me sačeka, stiže mi poruka: „Na seminaru
sam. Javljam se kad završim“
-
Pitam
na šalteru za obaveštavanje o dolascima kada ide poslednji autobus prema KG. Ne
znaju i upućuju me u glavnu stanicu.
-
Usput
me saleće taksista. Pristajem da me vozi do Rakovice, ali da mi izda gotovinski
račun. Okreće se i odlazi bez reči.
-
Sa
drugim, trećim, četvrtim taksistom ponavlja se isto kao i sa prvim. Ovaj
poslednji čak i psuje.
-
U
glavnoj stanici na šalteru kažu da se obratim za sva pitanja, pa i o polascima,
na šalteru za informacije.
-
Na
šalteru za informacije dobijam odgovor o polascima, ali na pitanje za broj taxi
stanice koju mogu da pozovem odgovor je: „Ne znam“
-
Isti
odgovor je i u svim trafikama
-
Očekujem
isti odgovor i u pekarici, ali ne. Ovde su izuzetno ljubazne prodavačice. Jedna
oniska debeljuca telefonom zove nekog i kaže da za 2-3 minuta stiže. Naglasim
da mi je potreban račun, ponavlja u slušalicu tamo nekom i opet mi govori da
uskoro stiže
-
Čekam
15 minuta. Taksija ni od korova.
-
Odlazim
do menjačnice... Dobijam broj telefona taksi stanice, kako mi reče... Zovem.
Ponavlja se iznova čekanje od 15ak minuta. Nigde nikog.
-
Vraćam
se u pekaru. Objašnjavam o čemu se radi. Izlazi prodavačica i odlazi do mladića
u menjačnici. Nešto se domunđavaju. Vraća se besna i kaže da je taksista
dolazio i da je trebalo bolje da pazim.
-
Prelazim
do prometnije ulice. Zatičem čoveka sa rancem kraj nogu koji duva u prste.
Desetak minuta pokušavam da ugledam prazan taksi, u prolazu. Muškarac mi reče
da on uzalud pokušava petnaestak minuta...
-
Konačno.
Zovu iz firme zašto ne stižem. Objašnjavam problem. Oni zovu M. taksi koji
stvarno stiže u roku od 3-4 minuta.
-
Taksista
ljubazan. Priča o tome da ima 3 ćerke koje studiraju, da mu je malo 120-130000
samo da preživi... Priča i vozi, vozi li vozi, prvo sporednim uličicama, a onda
kroz neku šumu. Kolega u tom trenutku zove i kaže da je završio sa seminarom,
odgovaram mu: „Nema problema, stižemo za nekoliko minuta“. Okrećem se taksisti
i pitam ga da li je siguran za adresu, da li zna gde je to. Odgovara da je potpuno
siguran . Osmehnem se blago i kažem mu da sam i ja sigurna da će mu biti
polomljene i noge i ruke zato što me jedna ljubomorna budala čeka, sigurna ako usput
ne smisli objašnjenje zašto me je vozio 19 minuta kroz šumu, i zašto putujemo
26 minuta etapu koju je mogao da pređe za 7 minuta. Počinje da muca, da se
pravda, da bledi. U roku od 2 minuta stižemo do glavnog puta, trebalo je još
3-4 minuta da stignemo do odredišta. Na dvadesetak metara od odredišta staje i piše
račun. U susret nam ide jedan nabildovani i namršteni tip, koga ne poznajem.
Taksista ga ugleda pa umesto 1970 dinara zapisuje 970 uz izvinite. Razumite me,
teško je žensku decu kad imate, mnogo teže nego mušku. Više koštaju.
-
Izlazim
iz taksija. 15.55.... Tačno na vreme... Kraj mene prođe nabildani i ne pogleda
me. Taksista ubaci u rikverc i krenu koliko je mogao brže.
-
U
16 sati na zakazanu proslavu stižem na vreme. Dobro je kad se dobro završi, a
ostalo su samo nijanse.
Nada Petrović
Нема коментара:
Постави коментар